Рех 2
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
ВИШИ СУД У ЛЕСКОВЦУ
Рех.бр. 6/10 (2006)
Дана 18.03.2010. године
ЛЕСКОВАЦ
Виши суд у Лесковцу, у већу састављеном од Вршиоца функције Председника суда, председника већа – судије Горана Станојевића и чланова већа – судија Сузане Митровић и Жикице Нешића, у правној ствари подносиоца захтева Драгољуба Поп-Ценића и др., свих из Новог Сада, које заступа Ненад Зрнић, адвокат из Новог Сада, ради рехабилитације сада покојних Радована и Живојина Поп-Ценића, бив. из Лесковца, након одржане јавне седнице већа, дана 18.03.2010. године, а на основу чл. 4. и 5. Закона о рехабилитацији, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УСВАЈА СЕ захтев Драгољуба Поп-Ценића, Србиславе Поп-Ценић Јовановић, Емилије Поп-Ценић Јовановић и Драгане Поп-Ценић Џигурски, свих из Новог Сада, за рехабилитацију сада покојних Радована Јосифа Поп-Ценића и Живојина Јосифа Поп-Ценића, бив. из Лесковца, те се УТВРЂУЈЕ да је у односу на пок. Радована Поп-Ценића и Живојина Поп-Ценића, бив. из Лесковца, пресуда Среског суда у Лесковцу Р.бр. 100/45 од 20.05.1946. године ништава од тренутка доношења, као и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и конфискацију имовине.
Рехабилитована лица сматрају се НЕОСУЂИВАНИМ.
О б р а з л о ж е њ е
Пуномоћник подносиоца захтева поднео је захтев за рехабилитацију покојних Радована и Живојина Поп-Ценића, бив. из Лесковца, иначе рођене браће, наводећи да је пок. Радован био угледни трговац и пре другог светског рата, да се и за време окупације, заједно са својим такође рођеним братом Добросавом, бавио трговином текстилом и анилинским бојама, да није био припадник било које војне организације, а што поготово важи и за пок. Живојина, који је за време рата био малолетан и похађао школу, те да су на дан 01. октобра напустили Лесковац, заједно са четницима кренувши ка Јадранском мору преко територије БиХ, на ком путу су нестали, никада не стигавши на одредиште. Додаје се, да је након рата, против обојице спроведен поступак конфискације имовине, да им је пресудом Среског суда у Лесковцу Р.бр. 100/45 од 20.5.1946. г. као народним непријатељима, одузета целокупна имовина која се у то време затекла у Лесковцу, те да су за народне непријатеље проглашени само на основу једног дописа Одсека унутрашњих послова за Град Лесковац.
Подносиоци захтева сматрају да пок. Радован и Живојин нису били народни непријатељи, и да има основа да се захтев за рехабилитацију усвоји и утврди да је оспорена пресуда без правне важности, као и да су ништаве све њене правне последице.
У току поступка, на одржаном рочишту током доказног поступка, саслушан је подносилац захтева, Драгољуб Поп-Ценић из Новог Сада, и прочитани су писмени докази приложени уз захтев за рехабилитацију, односно прибављени од стране суда, и то: пресуда Среског суда у Лесковцу Р.бр. 100/46 од 20.05.1946. године, позив Среског суда од 15.04.1946. године, записник о усменој спорној расправи Р.бр. 100/46 од 26.04.1946. године, допис предузећа Анилин АД Београд од 08.04.1944. године, упућен Среском суду Лесковац, допис К.бр. 1745 са потписом Повереник одељења Лука Стојановић, допис Градском народном одбору од 15.04.1946. године, тапија од 20.05.1946. године, одлука бр. 3244/42 од 08.04.1982. године, допис Окружном народном одбору од 08.03.1946. године, позив Среског суда од 21.02.1946. године, записник Среског народног суда у Лесковцу од 27.02.1946. године, записник истог суда од 13.03.1946. године, допис Среског народног суда у Лесковцу од 11.03.1946. године, препис из поседовног листа на име Поп Ценић Ристе Јосифа, процена зграда Јосифа Поп Ценића из Лесковца са списком, оглас од 09.06.1939, године, допис Одсека унутрашњих послова при Град. НО од 06.02.1946. године, допис истог органа упућен Среском народном суду, као и тапија од 10.09.1946. године, пресуда Окружног суда у Лесковцу Г.бр. 493/52 од 26.01.1953. године, извод из матичне књиге рођених на име Живојина и Радована Поп Ценића, тапија од 20.05.1946. године и извештај ПУ Лесковац од 23.02.2010. године, па је суд, сходно применом чл. 8. Закона о парничном поступку у вези чл. 30. ст. 2. Закона о ванпарничном поступку, утврдио:
Пок. Радован Поп Ценић рођен је дана 21.04.1913. године у Лесковцу од оца Јосифа и мајке Јелене. Био је предратни трговац, а и за време рата бавио се трговином, заједно са својим рођеним братом Добросавом. О овоме сведочи Одлука Предстојништва градске полиције у Лесковцу, број 3244/42 од 08.04.1942. године којом се издаје овлашћење Добросаву и Радовану Поп Ценићу за обављање трговине анилинским бојама, којом одлуком се одређује и седиште радње, и то у Лесковцу, улица Краља Александра бр. 46.
Пок. Живојин Поп Ценић, рођени брат пок. Радована, рођен је дана 22.04.1925. године. Несумљиво је да је други светски рат пок. Живојина, као малолетног затекао за време школовања.
Историјска је чињеница да је дана 06.09.1944. године, обављено бомбардовање Лесковца, познатије као „савезничко бомбардовање“.
Из исказа сведока Драгољуба Поп Ценића, коме је пок. Радован био отац, а пок. Живојин стриц, иначе професора у пензији, и чијем исказу је суд у потпуности поклонио веру, произилази да су пок. Радован и Живојин у октобру 1944. године кренули са четничким јединицама из Лесковца ка Јадрану, а преко територије БиХ, са намером да се укрцају на савезнички брод и отплове за Енглеску тј. САД, те да су, у близини Романије, страдали. Сведок Драгољуб Поп Ценић казује да му је предње испричала мајка пред своју смрт 2006. године, а да је за погибију свог супруга Радована и девера Живојина сазнала приликом посете свом рођеном брату у Аустралији, током 1970. године, од човека српске националности, који јој је испричао да је и он, заједно са осталима, међу којима су били и пок. Радован и Живојин, кренуо ка Јадрану, да су се кретали пешице и ноћу, у две групе, да су се пред сваку зору састајали ради даљих договора, да се једне ноћи чула пуцњава и да се у свануће нико из друге групе није појавио на договореном месту. Све ово, мада се не може поуздано утврдити да ли је заиста и где дошло до погибије пок. Радована и Живојина, доводи суд до уверења да се то тако и збило, а знајући карактер друштвеног уређења државе након другог светског рата, да је „четништво“ у Србији дуго била табу тема, односно како то сам подносилац захтева Драгољуб Поп Ценић у свом исказу каже: „…растао сам у време када се није смело слободно говорити о четницима, односно о четничком покрету уопште“.
Узимајући у обзир да су у међувремену партизански и Равногорски – четнички покрет у Србији изједначени по питању права бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, околности под којима су пок. Радован и Живојин кренули са четничким јединицама према Јадрану, да ли су то учинили својом вољом или су били приморани на то са њихове стране, да ли су „симпатисали“ четнички покрет или пак партизански, овај суд не узима као одлучујуће у овој правној ствари.
Након рата, цитира се „Отсек ун. послова Град. НО-а бр. 3100 од 20. фебруара 1946. год. – Лесковац, упућује допис Среском народном суду у Лесковцу, у којем се каже: Радован и Живојин браћа Ј. Поп Ценић, ул. Страх. Бана бр. 3, приликом повлачења немаца и они су отишли са народним непријатељима добровољцима односно четницима Д.М. До данас се нису вратили нити је одбору познато место садашњег њиховог боравка, што значи да су у одметништву, односно у непријатељским редовима. У смислу чл. 28. Закона о конфискацији подноси се суду ова пријава и молите се за покретање поступка у циљу доношења одлуке о конфискацији њихове имовине по одредбама цитираног Закона.
За овим Срески суд у Лесковцу својом пресудом Р.бр. 100/46 од 20.05.1946. године, конфискује у корист државе ФНРЈ целокупну покретну и непокретну имовину народних непријатеља Радована и Живојина, браће Поп Ценић из Лесковца, а у образложењу исте наводи да је Одсек унутрашњих послова за град Лесковац својим актом 3100 од 20.02.1946. године захтевао конфискацију целокупне имовине народних непријатеља.
Суд утврђује да не постоји ни једна одлука којом би пок. Радован и Живојин Поп Ценић били оглашени кривим за било који злочин, за било коју кривицу. С друге стране, утврђује се да нису били припадници ни једне војне организације, те да су у време одласка из Лесковца са четничким јединицама имали пребивалиште у Србији, тј. Лесковцу.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, суд је нашао да је захтев за рехабилитацију сада пок. Радована и Живојина Поп Ценића, основан.
Одредбом чл. 1. Закона о рехабилитацији, прописано је да се овим Законом рехабилитују лица која су без судске или административне одлуке, или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе, или неких других права од 6. априла 1941. године, до дана ступања на снагу овог Закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије.
Приликом конфискације имовине пок. Радовану и Живојину, супротно чл. 16. Закона о конфискацији и извршењу конфискације („Сл. Лист ФНРЈ“ бр. 40/45), није узето у обзир да им није суђено и да није постојала никаква пресуда или одлука која би утврђивала било какву кривицу, какав злочин са њихове стране, већ се конфискација имовине спровела на основу дописа Одсека унутрашњих послова Град. НО-а од 20.02.1946. године, органа ненадлежног за суђење, тј. осуђивање, којим се констатује да су браћа Радован и Живојин Поп Ценић отишли са четницима, да се нису вратили, да одбору није познато место тадашњег њиховог боравка са закључком да су исти у одметништву односно у непријатељским редовима, са захтевом покретања конфискације, који допис је Срески суд де факто искористио у покренутом поступку конфискације да и у изреци и образложењу пресуде о конфискацији покојне Радована и Живојина прогласи за народне непријатеље. У образложењу ове пресуде не наводи се буквално ни један доказ који би упућивао, са мање или више сигурности да су пок. Радован и Живојин заиста и били народни непријатељи. Напротив, овај суд је убеђења, а на основу свих проведених доказа у овом поступку, да пок. Радован и Живојин Поп Ценић нису били народни непријатељи. Покојним Радовану и Живојину, у поступку конфискације, повређена су основна људска права, као што су право на правилно суђење и право на имовину, а повређена је и претпоставка невиности. Све ово указује на политички, односно идеолошки карактер доношења наведене судске одлуке о конфискацији, а са циљем „развлашћивања буржоазије у циљу укидања приватне имовине“.
Из наведених разлога, веће овог суда налази да су испуњени услови из чл. 1. Закона о рехабилитацији, због чега је усвојен захтев за рехабилитацију сада пок. Радована и Живојина Поп Ценића, бив. из Лесковца, утврдивши да су били жртва насиља и прогона из политичких и идеолошких разлога, односно да су лишени права на имовину, а које право је једно од елементарних људских права, и у вези са тим, право њиховог потомства на наслеђе, тако да је утврђено, у односу на пок. Радована и Живојина, да је пресуда Среског суда у Лесковцу П.бр. 100/45 од 20.05.1946. године, ништава од тренутка њеног доношења, као и да су ништаве све правне последице проистекле из ове пресуде, укључујући и конфискацију имовине.
На основу изложеног и чл. 5. ст. 1. Закона о рехабилитацији одлучено као у изреци решења.
Виши суд у Лесковцу, дана 18.03.2010. године
ВФ председник суда
Председник већа
Судија Горан Станојевић, с.р.
За тачност отправка
Упоравитељ писарнице,
ПРАВНА ПОУКА: Против овог решења жалба није дозвољена.