Рех 4
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
ВИШИ СУД У ЛЕСКОВЦУ
Рех.бр. 8/10 (2007)
Рех.бр. 14/10 (2008)
Дана 09.04.2010. године
ЛЕСКОВАЦ
Виши суд у Лесковцу, у већу састављеном од Вршиоца функције Председника суда, председника већа – судије Горана Станојевића и чланова већа – судија Сузане Митровић и Бисерке Костић, у правној ствари подносиоца захтева Стојиљковић Н. Слободана из Лесковца, Стојиљковић Зорана из Београда и Стојиљковић Ане из Ниша, ради рехабилитације сада пок. Стојиљковић Николе, бив. из Лесковца, након одржане јавне седнице већа, дана 09.04.2010. године, а на основу чл. 4. и 5. Закона о рехабилитацији, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УСВАЈА СЕ захтев Стојиљковић Н. Слободана из Лесковца, Стојиљковић Зорана из Београда и Стојиљковић Ане из Ниша, за рехабилитацију сада пок. Стојиљковић Николе, бив. из Лесковца, рођеног 05.10.1889. године у Лесковцу, од оца Миленка и мајке Параскеве, рођене Живковић, те се УТВРЂУЈЕ да је исти лишен живота као жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога, те се НИШТЕ све правне последице таквог прогона, укључујући и решење Војног суда XИИИ корпусне области – већа при Команди лесковачког подручја Суд бр. 234/44 од 27.11.1944. године и то од тренутка доношења, као и да су ништаве све правне последице овог решења, укључујући и казну конфискацију имовине.
Рехабилитовано лице сматра се НЕОСУЂИВАНИМ.
О б р а з л о ж е њ е
Подносиоци захтева Стојиљковић Н. Слободан из Лесковца, Стојиљковић Зоран из Београда и Стојиљковић Ана из Ниша, поднели су захтев за рехабилитацију свог пок. оца, тј. деде, пок. Стојиљковић Николе, бив. из Лесковца, предратног трговца и индустријалца, у којем су навели да пок. Никола није био припадник ниједног војног покрета, али да је искључиво из политичких и идеолошких разлога у новембру 1944. године, након бомбардовања Лесковца, тј. ослобођења Лесковца, лишен живота у селу Славник, без икаквог суђења и утврђивања кривице за било какав учињени злочин, па предлаже суду да усвоји захтев за рехабилитацију.
У току поступка, на одржаном рочишту током доказног поступка, саслушан је у својству сведока подносилац захтева Стојиљковић Слободан из Лесковца, син пок. Николе и прочитани су писмени докази приложени уз захтев за рехабилитацију односно прибављени од стране суда и то изводи из новинских текстова – „Политика“ од 18 и 19.01.1996. године, аутор текстова Батрић Јовановић, стране 29, 88, 89, 90, 91 и 92 из књиге „Кућа доктора Данила“ аутора Саве Димитријевића у издању „Наша Реч“ – Лесковац, решење Суд. бр. 234/44 од 27.11.1944. године Војног суда 13. Корпусне области, списак пољопривредне индустрије животних намирница, списак конфискованих пољопривредних добара на територији ОНО Лесковац, списак за Округ Лесковац, допис Привредног одељења ОНО од 17.04.1944. године, допунска пресуда Среског суда у Лесковцу Р.бр. 2015/47 од 27.02.1947. године и допис Окружном народном одбору од 15.04.1947. године, па је суд сходно применом чл. 8. Закона о парничном поступку у вези чл. 30. ст. 2. Закона о ванпарничном поступку утврдио:
Из исказа подносиоца захтева Стојиљковић Слободана из Лесковца, иначе, понавља се, сина пок. Николе, и чијем исказу суд у потпуности поклања веру, утврђује се да је пок. Никола рођен петог октобра 1889. године, од оца Миленка, занатлије и мајке Параскеве, рођене Живковић, да је био ожењен и да имао четворо деце. Такође, био је трговац и индустријалац, бавио се трговином колонијалном робом и нафтним дериватима, био је власник фабрике уља за јело „Дубочица“, као и већник Београдске трговачке коморе за округ Врањски, председник трговачког удружења за Срез Лесковачки, члан управног одбора Лесковачке централне банке АД, председник надзорног одбора Лесковачке кредитне банке АД, члан управног одбора, а затим и члан надзорног одбора Лесковачког електричног друштва АД, члан уређивачког одбора Лесковачког гласника, председник радакционог одбора Лесковачког гласника од 1938. до 1941. године, председник управе народног позоришта у Лесковцу од 1926. до 1929. године, члан надзорног одбора Аеро клуба „Наша крила“, председник црквене општине Српске православне цркве у Лесковцу и члан епархијског савета епархије Нишке, председник удружења четника Топличког устанка 1917. године – одбора у Лесковцу, потпредседник заједнице Дома и школе реалне гимназије у Лесковцу. Одликован је орденом Светог Саве четвртог реда и медаљом ватрогасног савеза Југославије. Био је учесник првог светског рата.
Такође се утврђује да пок. Никола није био припадник ниједне војне формације током окупације Србије и да није учествовао у ратним дејствима.
Након тзв. „савезничког бомбардовања“ Лесковца дана 06.09.1944. године, пок. Никола се са породицом склања у село Богојевце, надомак Лесковца. У бомбардовању лакше је повређен овде подносилац захтева Стојиљковић Слободан, па је исти на пар дана пре ослобођења Лесковца 11.10.1944. године, отишао из Богојевца у Лесковац ради лекарског прегледа и контроле. У то време, подносилац захтева имао је двадесет година. При поласку на контролу, чланови његове породице остали су у Богојевцу, међу којима и његов отац, сада пок. Никола. Када се подносилац захтева Слободан вратио са прегледа у Богојевце, саопштено му је да је, у међувремену, током ноћи, његовог оца пок. Николу одвео Мита зв. „Бугарче“ заједно са још двојицом наоружаних особа – партизана.
Пок. Никола одведен је у село Славник и предат служби ОЗНЕ. У новембру 1944. године Војни суд објављује имена лица која су осуђена на смрт, на којем није било имена пок. Николе, и убрзо након тога и ОЗНА објављује плакат са списком стрељаних људи. На списку ОЗНЕ међу стрељаним особама, нашло се и име сада пок. Николе Стојиљковића.
Подносилац захтева Слободан у захтеву за рехабилитацију убедљиво наводи, с тим да је у свом исказу остао при свим наводима из захтева, и следеће: „отишао сам код председника Већа Војног суда Благоја Бошковића и поставио сам му питање: „Зашто сте ме обманули, рекавши ми да нема основа за гоњење и да ће за два – три дана бити код куће, а сад је ОЗНА објавила да је стрељан по пресуди Војног суда“. На то ми је Бошковић одговорио „да Николи Стојиљковићу није суђено, па самим тим није ни осуђен.“ Из фиоке свог писаћег стола изнео ми је и показао текст који је предао штампарији и штампани плакат са именима лица осуђених на смрт. На том плакату није било име мога оца Николе“.
Подносилац захтева такође наводи: „Крајем децембра 1944. године посетили су моју породицу три лица, бивши затвореници у ОЗНИ у Славнику као заробљени четници. Један од њих је био старији човек из засеока изнад села Тулара. Он нам је испричао да је у Славнику био у затвору са мојим оцем Николом… Средином новембра, једне ноћи око Аранђеловог дана, прозвали су по списку групу затвореника које је војни суд осудио на смрт. Официр ОЗНЕ по завршеној прозивци ушао је у затворску просторију и питао остале затворенике ко је ко, шта је ко и одакле је. Затим је показао руком на Николу Стојиљковића и још једног лебанчанина и рекао: „и ти и ти, изађите“. Те ноћи и њих су одвели са прозванима и нису се вратили. Сутра смо дознали да су и они нестали“.
Из предњег суд несумњиво утврђује да пок. Николи није суђено и да није осуђен за било какав злочин или кривицу, али и чињеницу да је, без обзира на предње, лишен живота.
За овим, војни суд XИИИ корпусне области – веће при команди лесковачког подручја, својим решењем Суд.бр. 234/44 од 27.11.1944. г., које решење је по оцени овог суда тзв. „Типско“, тј. унапред одштампано са остављеним простором – линијама ради уписивања броја решења, и у заглављу и у изреци решења за уписивање имена особе, као и места пребивалишта те особе, конфискује целокупну покретну и непокретну имовину Николе Стојиљковића из Лесковца, „који је као највећи народни непријатељ због дела велеиздаје, шпијунаже, помагања и служења непријатеља, осуђен на смрт“.
Потом, извршена је конфискација имовине пок. Николе, ипак делимична и то фабрике јестивог уља „Дубочица“, винограда на Хисару, брду изнад Лесковца, кућа у улици Краља Петра број 17 и број 19 и локала у улици Ужарски трг број 6. Такође, сем непокретности, пок. Николи је конфискован и новац по текућим рачунима, уложној књижици и акцијама.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, суд је нашао да је захтев за рехабилитацију сада пок. Николе Стојиљковића, бив. из Лесковца, основан.
Наиме, одредбом чл. 1 Закона о рехабилитацији, прописано је да се овим Законом рехабилитују лица која су без судске или административне одлуке, или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе, или неких других права од 6. априла 1941. године, до дана ступања на снагу овог Закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије.
У вези са предњим, овај суд налази да је пок. Никола лишен живота из политичких и идеолошких разлога. Против њега није вођен никакав судски или какав други поступак, није му судском одлуком утврђена било каква кривица за било какав злочин, чиме су пок. Николи на најгрубљи начин повређена његова основна људска права, попут права на правично суђење, а доцније и право на имовину. Уосталом, пок. Никола и није чинио никаква злодела, напротив, био је угледан и имућан човек, трговац и индустријалац, и није учествовао у ратним дејствима.
Из наведених разлога, веће овог суда налази да су испуњени услови из чл. 1. Закона о рехабилитацији, због чега је усвојен захтев за рехабилитацију сада пок. Стојиљковић Николе, бив. из Лесковца, утврдивши да је био жртва насиља и прогона из политичких и идеолошких разлога, тако да је утврђено, у односу на пок. Николу, и да је решење Војног суда XИИИ корпусне области – већа при Команди лесковачког подручја Суд.бр. 234/44 од 27.11.1944. године, ништаво од тренутка њеног доношења, као и да су ништаве све правне последице проистекле овим решењем којим се пок. Никола квалификује као нејвећи народни непријатељ, односно којим се и конфискује његова имовина.
На основу изложеног и чл. 5. ст. 1. Закона о рехабилитацији одлучено као у изреци решења.
Виши суд у Лесковцу, дана 09.04.2010. године
ВФ председника суда
Председник већа
Судија Горан Станојевић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице,
ПРАВНА ПОУКА: Против овог решења жалба није дозвољена.